Monday, October 4, 2010

Tri posleratna druga (Balašević) -citati

„Izmislili su milion načina da vreme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje“

Postoji verovanje u narodu da se novcem ne može kupiti sve. Priznajem. Ali se može kupiti jako puno toga, verujte mi...Idealisti se neće tako lako predati. Oni znaju da je strašno biti bogat, a nesretan...

Verovatno. Ali praktični su otkrili i goru situaciju: -siromašan, a nesretan

Tako je to sa lovom. Ne možeš je imati ni previše ni premalo. Nikad tako puno da je ne bi poželeo još, i nikad tako malo da ne bi moglo biti i manje. To pouzdano znam...


Verovatno preterujem. U pitanju su samo neki mali kompleksi. Kompleksi moji, i kompleksi ovog grada. To je, jednostavno, obična, lepa varoš, koja se više raduje neuspesima nego uspesima nekog svog, što je verovatno slučaj sa svim gradovima tog formata na ovom svetu. I to je sve...


„Per aspera ad astra...“Slutio sam da se za tu relaciju vadi povratna karta


Tišina koja je nastala za nekoliko trenutaka vukla je na čisti D-moll, i, posle ko zna koliko vremena, učinilo mi se da bih mogao da napišem pesmu. Baladu, naravno...


Zna se koja vrsta priča pocinje sa: Bilo jednom...

Ne hvala, već izvesno vreme ne verujem u bajke...


Mašta me je upropastila...Uvek sam uz likove smišljao karaktere, boju glasa, male navike i omiljene pisce, i nikad se to nije poklopilo sa njihovim pravim osobinama...Uvek sam ljude zamišljao boljim nego što jesu, i tako sam nekako i prošao...



Prkoseći zakonu gravitacije, u njenom oku je blistala malena suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujucć kraj nosića. Znam, more je potopilo Atlantidu, i, krckajući stene kao lešnike, išaralo lokalnu planetu. Brzaci lome turbine, a mutne velike reke nakrive šešir, pa potope Kinu i Indiju kao veliki veš. I nikom ništa... Ali, suza je kraljica. Suza je najmoćnija vodena sila.


Kad su znali da prodaju maglu, valjda će znati i da kupe polovne snove, mada nikako ne mogu da smislim cenu koja bi pokrila troškove saznanja da smo odmalena sanjali u prazno...

U američkom muzičkom filmu dečaci snime pesmu, to cuje Mister Sa Debelom Cigarom, koji slučajno prolazi periferijom, kucne šoferu da stane, i dalje se redaju kadrovi naslovnih stranica i ploča koje se štancuju. Život, u većini slučajeva, nije muzički film, a i kad jeste, nikako nije američki...

Teško se budim, a još teže prestajem da sanjam.


Kažu da je popularnost mač sa dve oštrice, ali to poređenje mi nije najjasnije. Prvo, nisam obavešten da ima i mačeva sa jednom oštricom, i, drugo, pipnuvši ih obe, ne mogu se oteti utisku da se u stvari radi o tupom predmetu. Svejedno...!


Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni...


...Odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pricčle, i On ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi...

Nisam od onih naivaca koji jedva čekaju neki budući dan i raduju se rođendanima i Novim Godinama, naprotiv, meni već dugo smeta to što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde. Jesen je, znači...Ponovo...

Imao sam puno takvih dana u životu i pamtim ih samo po tome što sam ih zaboravio...

Oni su kao slike u dečijim farbankama koje ožive tek kad se oko njih potrudiš, i ja sam, kao i svi, preskočio mnogo stranica tragajući za slikama koje ću lakše obojiti...

"Zauvek" je, ipak, samo reč...Velike reči obično imaju malu grešku, i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog "zauvek" nije ostalo bog zna šta...


Tišina se ponovo umešala u vezu. Zažmurio sam, i zamislio kako sam je upravo dopratio sa prvog sastanka, i kako stojimo pred vratima očekujući da se konačno desi ono što se obično dešava u tim situacijama. I ona je gledala taj film...


„Znala sam. Bilo je jedan i pet, baš sam pogledala na sat i pomislila da neko misli na mene. I mislio je...“ Pružio sam ruke ne pomišljajuci da se nešto drugo može dogoditi, i zaista, ona je, bez oklevanja, spustila svoje male dlanove u njih. Nešto ću ti reci, lutko, samo to nemoj pričati nikom. Ne moraš više čekati da se kazaljke sklope. Znam jednog dripca koji misli na tebe i kad su kazaljke potpuno raštrkane...


Oni koji su želeli da me uvrede nazivali su me amaterom, a to je u stvari bila istina koje se nisam puno stideo. Amateri, uz sve mane, imaju nekog šarma koji je nedostupan profesionalcima, i posmatrajući kasnije fotografije na kojima su mi "profići" bili za leđima, video sam sebe kao turistu uslikanog u muzeju voštanih figura, na odeljenju "rock & roll music". Prilično čudan osećaj...


Kad smo postali takvi? Đavo ce ga znati...Možeš uzeti hoklicu, sesti pred drvo i gledati u njega deset godina, pa opet nećeš videti kako raste. Mi smo tako deset godina bili nerazdvojni. Letovali i zimovali zajedno. Jesenovali i prolećevali. I nismo primetili kako se menjamo...



Problem sa senkama je u tom što su ti uvek iza leđa kad je svetlost pred tobom. Zaslepljen reflektorima, blicevima i odsjajem na zlatnim civijama pokušavao sam da dokučim šarene nedoglede pred sobom, i nije mi bilo ni na kraj pameti da se osvrćem. I nisam primetio tu senku...Spazio sam je mnogo kasnije, kad je svetlost bila daleko za mnom, i tad sam ja pojurio za njom, ali sam prošao kao svi očajnici koji su nekad pokušali da stignu svoju senku. Ne, nikad se nismo našli...



.Priznajem da sam, primivši udarac, odlučio da mu vratim, ali više nisam znao šta da radim. Spremio sam se da malo pedagoški tresnem svog pijanog prijatelja, a preda mnom je, odjednom, bio neko kog nisam poznavao. Ne, nisam mogao, tek tako, da udarim nepoznatog čoveka...



Disciplinovano je ispila do kraja, ali čašu nije spustila na sto, nego ju je pružila meni. Slučajno? Ponadao sam se da je možda poželela da me dotakne, kao što sam i ja, očajnički, želeo da dotaknem nju...



Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kad te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš. Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo...Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u čudni raspored sićušnih mladeža na tilu vitkih leda...I trgao se. Uplašen...Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim? Ali, ne sad. Jednom. Možda...


Lepo sanjaj, mali mišu...Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako blizu? Možda ću se kajati, možda ću jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći...Neka...

Ako ikad budemo spavali zajedno, to će biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko neće spavati za vreme tog spavanja...Laku noć, njene pospane oči...

Čudno je to. Tokom godine sve je skoro identično zeleno, ali kad bi neko u jesen pokušao da naslika pejzaž široke močvare, morao bi na svojoj paleti pažljivo umutiti hiljadu i jednu nijansu žute, smede i crvenkaste. Lako je dok je zeleno. Kad dođe doba da se vene, stvari se odjednom prikažu u svojim pravim bojama...Šta je to, opet neka pouka? Ne, hvala...!!



Ne bih hteo puno da frojdišem, ali, znaš, ti loši momenti nas prate kao kolona na auto-putu. Dok šibaš, ne mogu ti ništa, ali ih se nakupi, vuku se za tobom kao krokodilski rep, i samo čekaju da usporiš. I kad to učiniš, gotov si. Pregaze te. Svi odjednom. Kao tebe sad. Ali onda protutnje. Odu. I nemoj da juriš za njima, pokušavajući da ih obiđeš, kao što sam ja učinio. To ne može. Smanji gas, preuzmi kontrolu, vrati se u svoj ritam. Idemo dalje...



Dok je drvo mlado ima samo one rašlje, prve dve grane, i ako mu tad odrežeš jednu, terat će na sasvim drugu stranu. Bit će možda i visoko i raskošno, i ne znam kakvo, ali neće biti ono drvo koje je trebalo biti. Razumeš? Ko zna šta bi bilo da ste ostali zajedno ?!


Žurila se, nije htela da je zateknem. Na kauču je ostao omot ploče koju je stavila na gramofon. "The Best Of Ry Cooder"? Može... Trag njene glave na jastuku, pomerene porcelanske figurice na polici, moj istegljeni plavi pulover koji je ogrnula za doručkom...Zašto to njuškam? Izgleda da sam skrenuo. To je samo obična vunena stvar i ništa više...Moraću da servisiram ogledalo u kupatilu. Face koje mi projektuje u poslednje vreme sve mi se manje dopadaju. A šta je ovo?

Kutijica. Fina, mala, plava kutijica za puder. Ipak nešto njeno...To sam uvraćao. Pomislio sam, ako je nešto zaboravila, onda će još nekad doći ovamo...

Tešio sam se da će sve biti bolje kad se probudim. Ali, postojao je jedan mali problem.

Prethodno je trebalo zaspati...D-moll je šuškao po sobi preturajući po stvarima kojih se dotakla. Mislio sam da sam sve zatvorio, ali nekako se ipak uvukao u stan.
-U redu, D-moll. Ne moraš se kriti, znam da si tu...Učinilo mi se da čujem divlje guske, sklopio sam oči pokušavajući da ulovim odjeke njihovog kričanja, koje se nije ponovilo, i samo mi je u glavi jedno vreme ostala slika olovnog neba, i spori ritam savršeno sinhronizovanih krila. I to je poslednje čega se sećam...

Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju. Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstiće, smirene na mom desnom ramenu. -Radi li?

Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je učinila posle nekog vremena. Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A naročito kucka tu. U tvojoj sobi... Pajaci su me zabezeknuto gledali. U redu je, momci. Volim ovu devojku. Ne brinite ništa...
Ne, nije mi bila prva...Ali, bila je prva sa kojom sam se "voleo...

Ćale je bio mlađi nego ja sad. I nije se ženio drugi put...Godinama je živeo sa Borkom, ali ja sam to saznao tek u petnaestoj, a nisam je upoznao sve do dvadeset i druge. Nikad je nije dovodio kući, nije me vrbovao pričom o dobroj teti koju mogu zvati "mama", ne znam kad je odlazio kod nje, ali bio je sa mnom za svaki rođendan, svaki praznik, i u ponoć svake Nove Godine, dokle god je to meni bilo potrebno...

E, moji divlji bademi...Ništa nije tako lepo dok cveta. I ništa tako gorko, kad se proba...
Kad predugo traje, i tišina nekako zazvuči.

Sanjao si. Retko, ali si sanjao. I to baš taj san. Jedan jedini. I eto, ostvario ti se...Tako i treba sanjati. U ograničenim količinama...Snovi su frka živa...Što ih više imaš, više ti ih ostane neostvarenih...To pouzdano znam. Imam i duplikata u svojoj kolekciji...Zato moj prijatelj nikad nije gomilao snove. Jedan ali vredan...

Tako je to...Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum. Ovako, zapamtio sam ga zauvek. Kako i ne bih?


Dame biraju...O, još kako. I uglavnom izaberu barabe...


D-moll je ponovo vršljao po stanu...

Pobegao je, začuvši ključ u bravi, ali sam zatekao njene sitnice, kojima se dotle igrao, i ostavio ih razbacane, kao kockice, svud po sobi. Ne. Nje nije bilo... Za sve ove godine smislio sam izgovora za deset života, ali ni jedan se nije uklapao.
-Voliš ti nju...-Slegao sam ramenima, podigao ruku i prislonio sat na uho. -Pa, šta ja znam... Primetio sam da mi i sat ubrza svaki put kad je neko pomene...

Smislio sam hiljadu stvari koje ću joj reci, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam...Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar. Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila. Zadivljujuće jednostavno...- Samo sam htela da imam nešto tvoje...Zauvek...Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka.Sretan sam ja momak...Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.Hajde konju...Reci joj...Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli. Želiš nešto moje? Zauvek?-Da li bi prezime moglo da posluži? Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari. Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.Zagrlio sam je, s leđa, privila se uz mene i pritisnula mi ruke sa svoje obe. Neću da se mešam, ali trebaće ti neka veća torba. Moraćeš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde...


Nije bilo izrazite potrebe da sanjam, ali zaspao sam i ja...Malo teže nego ona, ali mnogo lakše nego obično...Vetar je satima stepovao po roletnama. Nekad se pitam, odakle mu tolika energija?



Znala je tu pesmu..."Otkaci šlepove...Nanišani jutro i pusti tu lađu da klizi..." Eh...Da sam država, uzeo bih tu baladu za svoju himnu...Ali, samo u neponovljivoj, šaputavoj njezinoj verziji..."Spusti svetla... Oduzmi gas...Smešnih stvari se bojimo...Misliš da neko pita za nas?

Kao da ne postojimo..." Stavi misli u prazan hod. Stresi zvezde ko dudove. I polako nasuči brod na te plišane sprudove...Dovraga...
Nikad mi neće poverovati da sam to napisao njoj, deset godina pre nego što sam je sreo...

No comments:

Post a Comment